POUČNA PRIČA: Nerazdvojiva veza između brata i sestre…

0
764

Rođena sam u jednom osamljenom selu na planitni. Dan za danom, moji roditelji su uzorali žuto suvo zemljište sa njihovim leđima ka nebu. Jednog dana sam htjela da kupim maramicu, koju su sve cure oko mene imale. Tako, jednog dana sam ukrala 50 centi iz fioke moga oca. Otac je odmah primijetio da je novac ukraden

“Ko je ukrao novac?” Upitao je mog brata i mene. Bila sam zapanjena, previše sam se plašila da razgovaram. Niko od nas nije priznao krivicu, pa je rekao: “Dobro, ako niko ne želi da prizna, oboje bi trebali da budete kažnjeni!” Odmah je moj mlađi brat prekinuo oca i reka: “Tata, ja sam to uradio!” Preuzeo je krivicu i kaznu na sebe.

Sredinom noći, iznenada, počela sam glasno da plačem. Moj brat mi je prekrio usta sa svojom malom rukom i rekao: “Seko, ne plači više. Sve se završilo.” Nikada neću zaboraviti izraz svog brata kada me je zaštitio. Te godine, moj brat je imao 8 godina, a ja 11 godina. Još uvijek mrzim sebe što nisam imala hrabrosti da priznam da sam to bila ja. Prošle su godine, ali i dalje mi se činilo da se to dogodilo juče.

Kada je moj brat bio posljednja godina škole, primljen je u srednju školu u centru grada. U isto vrijeme, ja sam primljena na univerzitet u pokrajini. Te noći, otac je čučao u dvorištu, pušio cigaretu za cigaretom. Mogla sam ga čuti kako pita moju majku: “Oboje naše djece, imaju dobre ocjene? Veoma dobre ocjene?” Majka je obrisala suze i uzdahnula: “Kakva korist? Kako ćemo da finansiramo oboje?”

U to vrijeme, moj brat je izašao napolje, stao je ispred oca i rekao: “Tata, ne želim više da nastavim školovanje, pročitao sam dovoljno knjiga.” Otac se naljutio. “Zašto imaš tako slab duh? Čak iako znači da ću morati prositi na ulici, školovat ću vas sve dok ne završite!” A onda, počeo je da kuca na vrata svake kuće da bi pozajmio novac.

Stavila sam nježno svoju ruku na lice moga brata i rekla mu, “Dječak mora da nastavi sa školovanjem. Ako ne, onda neće moći da prevaziđe ovo siromaštvo koje mi prolazimo.” S druge strane, odlučila sam da ne nastavim školovanje na univerzitetu.

Niko nije znao sljedećeg dana, prije zore, moj brat je napustio kuću sa nekoliko komada iznošene odjeće i nekoliko suhih zrna pasulja. Ušunjao se kraj mog kreveta i ostavio poruku kod jastuka, “Seko, nije lako ići na univerzitet. Ići ću da nađem posao i poslat ću vam novac.” Držala sam poruku dok sam sjedila na krevetu, i plakala dok nisam izgubila glas.

Sa novcem koji je otac pozajmio od cijelog sela i novcem koji je moj brat zaradio noseći cement na leđima na gradilištu, konačno, uspjela sam da stignem do treće godine fakulteta. Te godine, moj brat je imao 17 godina a ja 20.

Jednog dana, dok sam učila u svojoj sobi, moj cimer je ušao i rekoa mi, “Seljak te čeka napolju!” Zašto bi mene tražio seljak? Izašla sam i vidjela sam svog brata izdaleka. Njegovo čitavo tijelo bilo je prekriveno prljavštinom, prašinom, cementom i pijeskom. Pitala sam ga: “Zašto nisi rekao mom cimeru da si mi brat?”

Uzvratio je sa osmijehom, “Pogledaj kako izgledam. Šta bi oni pomislili kada bi znali da sam ti ja brat? Zar te ne bi ismijavali?” Bila sam dirnuta i oči su mi se napunile suzama. Očistila sam prljavštinu i prašinu sa moga brata. I rekla mu sa knedlom u grlu, “Ne zanima me šta će ljudi reći! Ti si moj brat bez obzira kako izgledaš!”

Iz džepa je izvadio lepti ukosnicu. Stavio je na kosu i rekoa: “Vidio sam da ovo sve djevojke u gradu nose. Mislim da i ti trebaš imati.” Nisam više mogla izdržati. Zagrlila sam brata i zaplakala. Te godine, moj brat je imao 20 godina a ja 23.

Nakon što sam se udala, preselila sam se u grad. Mnogo puta je moj muž zvao moje roditelje da žive sa nama, ali oni nisu željeli. Rekli su ako bi napustili selo, ne bi znali šta da rade. Moj brat se složio s njima. Rekoa je: “Seko, ti se brini za roditelje svog muža. A ja ću se brinuti za naše roditelje.”

Moj muž je postao direktor fabrike. Pitali smo brata da prihvati ponudu menadžera u odjeljenju za održavanje. Ali moj brat je odbio. On je insistirao da umjesto toga radi kao domar za početak.

Jednog dana, moj brat je bio na vrhu ljestvice popravljao kabal, kada ga je udarila struja i odvezli su ga u bolnicu. Moj muž i ja smo ga posjetili. Gledajući u gips na njegovoj nozi, progunđala sam, “Zašto nisi prihvatio ponudu da budeš menadžer? Menadžeri ne rade ništa opasno. Pogledaj se sad – imaš ozbiljnu ozljedu. Zašto nas nisi poslušao?”

Sa ozbiljnim izrazom na licu, odbranio je svoju odluku, “Zamisli svog zeta, koji je upravo postao menadžer. Da sam ja neobrazovan dobio mjesto menadžera kakve glasine bi kružile?” Oči moga muža su se napunile suzama, a ona sam ja rekla, “Ali ti nemaš obrazovanje zbog mene!”

“Zašto pričaš o prošlosti?” rekoa je i onda me uhvatio za ruku. Te godine on je imao 26 godina a ja 29. Moj brat je imao 30 godina kada se oženio djevojkom sa sela. Tokom vjenčanja, majstor ceremonije ga je pitao, “Ko je osoba koju najviše voliš i poštuješ?”, bez razmišljanja odgovorio je, “Moja sestra.”

Nastavio je pričanjem priče koje se ja čak ni ne sjećam. “Kada sam bio u osnovnoj školi, škola je bila u drugom selu. Svakog dana, moja sestra i ja bi pješačili 2 sata do škole i nazad do kuće. Jednog dana, izgubio sam jednu moju rukavicu. Moja sestra mi je dala jednu svoju. Nosila je samo jednu rukavicu i morala je daleko hodati. Kada smo došli kući, njene ruke su se tresle od zime. Nije čak mogla držati svoj pribor za jelo. Od toga dana, kunem se dok god budem živ, brinuću se o svojoj sestri i biću uvijek dobar prema njoj.”

Aplauz je ispunio salu. Svi gosti su obratili pažnju na mene. Bilo mi je teško govoriti, 2U mom životu, najviše bih željela da se zahvalim mom bratu,” i u ovoj srećnoj prilici, ispred gomile, suze su mi opet krenule niz lice.

Moral : Volite i brinite za one koje volite svakog dana do kraja života.Možete misliti da je ono što ste uradili smao mali postupak, ali nekome to će značiti mnogo.Neki odnosi su stvoreni da traju duže ali i dalje im je potrebno da budu ispunjeni ljubavlju i brigom.